“ПАПИРНЕ ПРИЧЕ” АЛЕКСАНДРЕ ЋОСИЋ-МАРИНКОВИЋ

- Имам оквирни план слике, планирам например композицију, али у раду са папиром много је тога непредвивог. И управо тај елемент непредвидивости је за мене чаробан! То је оно што покреће.

АЛЕКСАНДРА ЋОСИЋ-МАРИНКОВИЋ ствара особеним материјалом - рециклираним папиром који сама ручно прави. И зато су њени радови тако необични, поједини су блиски вајарским. Александра каже да слика настаје најкраће за седам, а обично за месец дана. Каже и да су, иако од папира, ови радови постојани, конзервирани, па тако има и оних од пре 15 година који се нису променили.
Александра Ћосић-Маринковић (1978,Чачак) је завршила Факултет ликовних уметности у Београду одсек-графика у класи Драгана Момирова.

О њеном стваралаштву ликовни критичар Сава Степанов је написао:
- Александра Ћосић је, још увек, на почетку своје стваралачке авантуре. Но, та чињеница није сметала младој уметници да веома рано суверено успостави један карактеристичан и препознатљив уметнички израз. Тај израз еј проистекао из неконвенционалног стваралачког поступка – Александра Ћосић сама, ручно, израђује папир. Ради се о једном комплексном поступку у којем се, упоредо са »производњом« папира, постављају и разматрају концептуалне, пластичке и емоционалне особености уметничког дела.

У концептуалном смислу Александра Ћосић се бави разматрањима и истраживањем нових или других могућности папира као специфичног материјала. Уметница папир не производи да би био подлога на којој ће се дефинисати ликовни израз већ је његово конституисање и обликовање схваћено као засебан, сасвим аутохтон начин обликовања. Овакви радови имају своје лице – фактура слике је ликовно или графички дефинисана. Ти радови настали директном мануелном интервенцијом обележени су уметничиним додиром, означени су њеном експресијом и због тога представљају најдиректнији отисак стања ауторске свести.

Стваралачки поступак Александре Ћосић изведен је структуралистичким начином. Папирне масе се наносе слојевито, у те слојеве се уносе фрагменти разнородних и разнобојних папира који ће се у укупној фактури разликовати својим колористичким или структуралним вредностима а њиховим »распоређивањем« ће се дефинисати пластичка и визуелна целина. Уметница поштује аутономију настајања коначног изгледа свог изделка. Због тога, сва ликовност и сама емоционалност проистичу из материјала, из његових особености и из уметникове одлуке да »дозволи« материјалу да аутохтоно дејствује... При томе се не ради о контролисаној случајности (као у дрипингу) него о култивисаности уметничког (креативног) мишљења. Уколико се, попут арматуре, у структуру папира уноси жица, онда се, осим напомене о геометризму и конструкцији, овде стварају и засебни ликовни ефекти проистекли из процеса корозије а чије се последице доимају попут најфинијих лазурних наноса... Очигледно је да творевине Александре Ћосић поседују комплексност: у визуелно-формалном смислу ради се о облицима аутентичног пластичког дејства, али и о читавом богатству могућих поетских и метафоричких назнака, оних назнака које су примерене модернистичком делу, делу које дејствује властитом конституцијом, властитим онтолошким бићем, засебним визуелно-формалним дискурсом, сопственом поетиком...

На крају ваља поновити констатацију с почетка овог текста – Александра Ћосић нуди један јасно конципиран уметнички став. Таквим ставом она је досегла значајне пластичке, садржинске и поетско-емоционалне домете, њено је дело веома блиско сензибилитету времена у коме жћивимо. Но, својим делом она је назначила бројне могућности даљег истраживања. Због тога с нестрпљењем треба очекивати нова остварења из њене уметничке радионице. (Сава Степанов)

Share Button

No Comments Yet.

Leave a comment