ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ” ИЗ СРЦА БЕОГРАДСКЕ НЕОАВАНГАРДЕ ” МАРИЈЕ РИСТИЋ

Синоћ је у Галерији Културног центра у Рибници отворена изложба „ ИЗ СРЦА БЕОГРАДСКЕ НЕОАВАНГАРДЕ “ ауторке Марије Ристић, историчарке уметности.

Имајући у виду да су наша ''нова уметничка пракса'', ''проширени медији'', ''говор у првом лицу'' (говор тела, понашање уметника, говор гестова, знакова) и концептуална уметност од краја 60- тих и 70- тих година већ довољно историзовани и компетентно обрађени, овом изложбом, наравно, није ми била намера да прикажем њихов интегрални аспект, већ да експонирам неке занимљивости, па ако хоћете и необичности из оних неоавангардних (и ангажованих) кретања у свету и код нас. Изложени радови потичу из композитних збирки господе Николе Булатовића и др Неђе Мајда, те према томе, ево прилике да фрагментима допунимо аспекте целине, и да тако пружимо информацију, претпостављам и духовно задовољство заинтересованим посетиоцима галерије Културног центра ''Рибница'' у Краљеву.

Неко би сматрао да је најнеобичнија и најспектакуларнија ствар на овој изложби управо репродукција слике Марине Абрамовић (1946. Београд) која представља барокно развијен цветни венац у пуном колориту, јер она је светску слава постигла само својим бизарним перформансима, сама или са Улајом (иначе почела је ауторепресивним body-акцијама, под утицајем бруталних ''бечких активиста'').

Мимо свих концептуалистичких претензија да је идеја оно што је бит, суштина, квинтесенција уметничког дела, Слободан Ера Миливојевић (1944. Ужице) је на изложеним радовима остао суверено у домену једне интензивне ликовности. Дакле, у овом случају, веран медију сликарства, које је, као што знамо, доведено скоро на границу своје егзистенције пре свега громогласном афирмацијом нових медија: фотографије, филма, видеа и компјутерске уметности. Наравно да би се поводом ових Ериних сликарских радова могло спекулисати и из других углова размишљања који су иначе својствени и самом Ери: у смислу слике као слике, уметности као сликарства- о ономе што је карактеристично слици као феномену. Тако је изложени мотив Марамице пун питорескности, те су тако и сликане, у свом аутентичном издању. Ерине индивидуалне митологије су у знаку прожимања хепенинга и перформанса са нотом концептуалности (''Слике промена'', ''Облепљивање огледала'', ''Мрачна комора''... ).
Несагледива слика, други рад Ере је у дијаметралном стилском маниру: проблематизује, у неоконструктивистичком маниру, ''размишљање'' на тему духовних одлука/потеза, и даје њихов графички приказ. Слика визуелизује менталне-мисаоне процесе створене током партије шаха између Ере Миливојевића и колекционара Николе Булатовића.
Драгољуб Раша Тодосијевић (1945. Београд), у овом сажетом избору је представљен такође par excellence сликарским делима: геометријски стилизованом формом неког страобалног портрета, а у другом случају: радом који полемише на тему теза о ауторском делу, оригиналу и његовој репродукцији (проблематика коју је третирао теоретичар Валтер Бењамин; и Горан Ђорђевић).
Фрагментом из опуса Неше Париповића (1942. Београд) тек смо наговестили нешто из његовог сложеног, пре свега ''аутобиографског'' опуса (представљеног у различитим медијима). У овом раду он контемплира на тему мултиплицираних, на кроки и скицу сведених ''портрета''. Познатно нам је, да се Неша иначе више бави репродукцијом својих акција; фотографијом, филмом, видеом.
Аксиоми Зорана Поповића (1944. Београд) који је део свога концептуалног опуса реализовао у Америци, представљају у акционом визуелно-амблематичком смислу могућности егзистенцијалних стања и активитета антропоса у избору и драми егзистенције. Зоран је приказао своје Аксиоме први пут на БИТЕФ-у 1972.године, а на фестивалу у Единбургу 1973. извео их је у телесној акцији са сијаличицама на прстима представљено/означено је 8 основних аксиоматских позиција/знакова- у мраку уз снажни звук.
Гергељ Урком (1940. Скореновац) је један од пионира новосадског концептуализма који је остао при оној ''материјалистичкој'' идеји шта је уметничко дело. У том смислу, што се тиче овде изложеног рада, Урком акцентује, ставља у фокус уметничког промишљања оно што чини супстрат, суштину бића уметничког дела. Дакле, његову буквалну егзистенцију. У целини, више је окренут ауторефлексивној аналитици, концептуализму. Од 1973.године живи у Лондону.
Ова група уметника, позната, сада већ славна наша неоавангарда, први пут је (поред осталих учесника) наступила на фамозном ''Дрангуларијуму'' у Галерији СКЦ 1971, а исте године наступили су као група под насловом ''Октобар 1971'', затим и као ''Октобар 1972'' у СКЦ- у (објекти и акције). Најзад, последњи пут заједно су на фестивалу у Единбургу 1973. Ту је Раша извео акцију са Маринелом Кожељ под паролом Decission as Art (Одлука као уметност) и позната је његова тзв. Единбуршка повеља, са тезама о социјалном бекграунду итд. Наравно, одлука као уметност надовезује се на Дишанов ready made (својеврсна апропријација стварности). Чувене су Рашине пароле ''Was is Kunst'' и ''Gott liebt Serben'' у различитим видовима сложених инсталација, па изјављује: ''Начин на који уметник поставља питања о уметности јесте уметничко дело.''
Ови учесници су прононсирани ангажовани антикомформисти, позитивни реформисти светоназора, укуса и друштва. Идеални прототип таквог утопијског уметника је Јозеф Бојс (Joseph Beuys): ''уметник са кредом у руци'', васпитач (његов метод, statement, носи назив ''социјална скулптура'') а лично је учествовао на III априлским сусретима проширених медија у београдском СКЦ-у 1974. Бојс је несумњиво аналогон, заправо права парадигма Раши Тодосијевићу коме је Музеј савремене уметности (Дејан Сретеновић) учинио спектакуларни омаж изложбом и монографијом ''Хвала Раши Тодосијевићу'' 2002.године!
Несумњиво да и оваква изложба; само фрагмент из разуђених опуса ''ударних песница'' наше ангажоване, радикалне неоавангарде, има свој пуни Raison d’etre!
Марија Ристић
мастер историчар уметности

Изложбу можете погледати до 11. октобра.

Share Button

No Comments Yet.