“СУВИШЕ ЉУДСКИ”-СТЕФАН ТАСИЋ и ЛУКА ТРИПКОВИЋ

СТЕФАН ТАСИЋ - Рођен 1984. године у Београду. Завршио основне студије на Архитектонском факултету и Факултету ликовних уметности у Београду, на коме је касније стекао звање мастера. Тренутно на докторским студијама на истом факултету. Од 2013. асистент на предмету сликарска технологија. Излагао на више групних и самосталних изложби у земљи и иностранству.
ЛУКА ТРИПКОВИЋ - Рођен 9. маја 1989. године у Ваљеву. 2009.г уписује основне студије Факултета ликовних уметности у Београду, одсек сликарство. Дипломирао 2014. године, у класи проф. Милете Продановића. Тренутно студент докторских студија на истом факултету.

О РАДОВИМА КОЈЕ СУ ИЗЛОЖИЛИ, ТАСИЋ И ТРИПКОВИЋ КАЖУ:
"Цртеж, као традиционално најинтимнија и најличнија форма ликовног израза, налази своје место у свим прегледима историје уметности. Почев од најранијих култура па до данас, он синтетише контекст духа времена у ком настаје. Цртеж нам је најближи, управо због непретенциозног убеђења да у тренутку експоненцијалног развоја технологије, и њене директне примене у савременој уметноси, он као основни градивни елементи сваког ликовног дела и даље задржава моћ да најдиректније материјализује сваки ментални или емотивни процес.

Дијалектика цртежа, која се огледа у односу традиционалног, наизглед истрошеног медија оловке, и контекстуалиозације и концептуализације савремених, рекло би се, потпуно обичних и уобичајених представа, је оно што нас је заинтригирало И мотивисало ка дубљем истраживању овог феномена. У том смислу, одабрали смо представе ванитаса као једну од кључних компоненти мог истраживачко – уметничког пројекта.

Алегорије ванитаса чине, не само један од најупечатљивијих симболичких оквира у целокупној историји уметности, већ су истовремено и својеврсни појмовник алегорија који уметницима стоји на располагању.. „Осавремењивање", игра са алегоријама, те њихово измештање, метаморфоза, прерасподела, модификовање - у духу Поперовске акумулације знања – представљају покушај да се, реагујући на Данто-ов концепт краја историје, преиспитају познате референце и да се понуде на увид у нешто друкчијем издању. У том смислу, учитавање личне поетике треба посматрати као неку врсту реадy-маде геста, настојање да се наизглед исцрпљена пракса цртања освежи кроз прожимање историјског концепта и савременог светоназора.

Из свега горе наведеног проистиче да цртежи поседују и једну контемплативну, ауторефлексивну компоненту – директно одражавају врло лична занимања, преиспитивања или страхове.

Представљене ситуације и објекти имају карактер коментара или вињета, а артикулација значењских компонената је у поступку постмодернистичка – комбиновањем препознатљивих свакодневних предмета, као и ситуација везаних за препознатљиве жанрове, попут ванитас сликарства или чак филмских кадрова, конструишу се значења која добијају нов, некад и циничан смисао.

Share Button

No Comments Yet.

Leave a comment