У оквиру серијала „Ваздух за певање” одржан је програм у коме су учествовали песник Перо Зубац и његов син, кантаутор Милош Зубац.
У дворишту Француске куће окупио се велики број љубитеља поезије и поштовалаца једног од наших најзнаменитијих песника. Присутнима се најпре обратио помоћник градоначелника за културне манифестације и песник Милош Милишић казујући стихове песме „Мостарске кише”, једне од најлепших песама на српском језику.
Како овај серијал носи назив по стиховима Никите Станескуа, једног од најзначајнијих румунских песника двадесетог века и великог пријатеља Пера Зупца, Милош Зубац је отворио програм његовом „Тужном љубавном песмом”.
У наставку је Перо говорио о Мирославу Мики Антићу препричавајући бројне занимљивости из периода њиховог пријатељства и читајући њему посвећене песме, док је Милош Микине песме певао и свирао на гитари.
„Антић је био мој брат по свему, мој штит, мој космички кишобран. Ничега се нисам плашио за тих седамнаест година непрекидних путовања, дружења с њим. Био је човек од звезда, прозорљив, видео унапред, знао да мисли унатраг, да се сећа времена у коме није живео.”
Било је речи и о „Мостарским кишама”, о Светлани која никада није постојала, као и о Перовој највећој љубави – супрузи Драгани.
„Пре десетак година сам објаснио шта је прича „Мостарских киша”, да Светлана никад није постојала. Не знам зашто сам то име написао, можда због Андрићевих текстова о Мостару у којима каже да га је увек будила чудесна светлост. То биће, Светлану, сам направио од четири девојчице које сам до тада волео. Биле су то платонске љубави, све до четврте, која је кључна. То је Милошева мајка Драгана. Она је била побожна. Њен деда је био школовани протојереј ставрофор. Тада су ретко свештеници били факултетски образовани. Њену побожност је прихватила цела породица. Често се дописивала са игуманијом Јеленом из Жиче. Последњих година свог живота боравила је више пута у Жичи, па смо по доласку у Краљево прво посетили манастир.”
Милош је испричао причу о монасима који су избегли од Турака из Жиче на Фрушку Гору и тамо подигли манастир, о чему је написао и песму коју је представио публици. Говорио је и о лепоти лирских песама са Косова и Метохије, о дивним старим заборављеним речима. Када се сусрео са једном призренском старом књигом, решио је да сними цд са десет песама.
На крају програма причали су о Душку Трифуновићу чија је рукописна заоставштина остала Зупцу.
Ово дивно емотивно вече Перо је завршио казивањем Душкове песме „Шта би дао да си на мом месту”.
